Da li će se i na vojvođanski hmelj odnositi dobro poznata poslovica Nije važno koliko puta padneš, nego koliko puta si spreman podići se, trenutno najviše zavisi od volje i truda nekolicine entuzijasta u Bačkom Petrovcu. Da li će tih nekoliko hektara pod hmeljom, uspeti da probudi nekadašnju hmeljarsku vesilu zavisi i od pomoći države. Na žalost, država je već dva puta, veoma uspešno uspela da sputa vrednog vojvođanskog poljoprivrednika.

Hmelj se kao bitan sastojak piva pominje još u VIII veku. U Halertau, u Nemačkoj već tada su podizani hmeljarnici. Prvi pisani tragovi iz “bivše domovine”, sredinom XII veka, odnose se na obavezu davanja određene količine hmelja vlasteli u Škofija Loki, u Sloveniji. Prvi hmeljarnik u Vojvodini podigao je 1770. godine austrougarski grof i feldmaršal Andreas Hadik. Hadik je bio istaknuti vojskovođa, predsednik Ratnog saveta u Beču i miljenik Marije Terezije, tako da zasluge za početak hmeljarstva na ovim prostorima, svakako ima i Bečki dvor.

Nagli uspon hmeljarstva počinje krajem XIX i početkom XX veka. Hmeljarnici su u to vreme bili privilegija plemstva i sadnice su dobro čuvane da ne bi dospele u posed seljaka. Gajenje ove biljke bila je prilika da se popravi socijalno i materijalno stanje stanovništva i, zahvaljujući trudu narodnog tribuna Alberta Martiša, koji je zbog toga bio proganjan od strane ugarskog plemstva, hmelj počinje da se gaji širom Vojvodine, sa Bačkim Petrovcem kao epicentrom.

Početkom Prvog svetskog rata pod hmeljom je oko 1240 hektara, što se do 1918. godine smanjuje na nekih 400 ha. Velika potražnja posle rata i mala ponuda dovode do skoka cena. Vojvođanski seljaci vide priliku za zaradu i do 1927. godine hmeljarstvo se širi Vojvodinom i stiže se do površine zasada od 8097 hektara. U tom periodu Jugoslavija je bila četvrti svetski proizvođač hmelja (paralela sa današnjom sitacijom, trenutno je Češka treći svetski proizvođač sa nekih 5000 hektara).

Svetska ekonomska kriza i prohibicija u SAD koje su bile najveći potrošač piva, uz uticaj brojnih špekulativnih radnji tadašnjih trgovaca dovode do propasti hmeljarstva. Vlada tadašnje Jugoslavije ostaje gluva za apele Udruženja hmeljara i ono skoro zamire. Oporavak je počeo da se nazire 1935, ali Drugi svetski rat dovodi do definitivnog kraha.

Hmelj iz Bačkog Petrovca na putu za SAD.

Hmeljarnici su od 1950. godine kada su zauzimali oko 150 hektara, do 1960. godine prošireni na 1500 ha. Tadašnja Jugoslovenska vlast je uvidela potencijal hmelja, ulagano je u mašine, mehanizaciju, sušare, skladišta i činilo se da za hmelj više nema zime. Osamdesetih godina XX veka u Jugoslaviji je pod hmeljom oko 3400 hektara, međutim, krajem XX veka, sve velike srpske pivare prodate su inostranim gigantima kojima za pivo hmelj nije potreban. Zasadi propadaju i u 2016. godini, u Vojvodini je pod hmeljom 0 (nula) hektara.

Trenutno se hmeljom u Vojvodini bave samo Igor Đuriš kao samostalni poljoprivrednik i Rastislav Struhar (Petrovec Hops). Setih se jednog starog filma, Žuta se zove, mislim, kada Ružica Sokić kaže: Slovaci, tu su oni što rade sa slovima. Ne, to su oni što rade sa hmeljom, i to jako dobro. Za ovih nekoliko godina površina na kojoj se hmelj uzgaja je došla do 10-tak hektara. Ide polako, ali u dobrom pravcu. Analize stranih i naših laboratorija pokazale su odlične rezultate, što je nas male i nezavisne pivare ohrabrilo, tako da se, bar u kraft pivima, hmelj konačno vratio u Srbiju. Korist je višestruka, i za poljoprivrdnike iz Petrovca, i za nas pivare, ali i za državu, koja opet ostaje gluva.

Naslovna fotografija ovog teksta je snimak koji smo napravili u Žalecu, kod Celja, u Sloveniji. Ako neko ne zna, Slovenija je jedna mala zemlja, toliko je mala da na svakoga dođe red da bude predsednik. Ima i more, ali obala je toliko kratka da Slovenci moraju da se sunčaju “na kant”. Ima i onaj vic o trci, “Oko Slovenije”. U to malo prostora koji imaju, proizvode više hmelja nego Velika Britanija i Australija zajedno. A gde smo mi?

Post comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *